Posmatram blago uzvišenje koja se pruža ispred mene. Po njemu, kao tek probuđena zmija, vijuga put koji nestaje iza najviše tačke do koje se pogled pruža. Na vrhu brda nema ničega osim horizonta.
Sedim u ležaljci okačenoj između dva drveta u hladu četinara, noge su mi u pesku, pijuckam kafu dok pogledom šaram preko plavetnila koje prelazi iz tirkizne u mastilo plavu i razmišljam kakav tekst da napišem. Toliko tema mi se vrzma po glavi. Da li pisati o moru i kampovanju na plaži, reciklaži plastike na ostrvu, o lošem stanju koje zatičemo gde god da smo ili pošumljavanju koje spremamo na jesen?
Možda o svemu po malo?
Već druga godina za redom je posvećena letovanju na vulkanskom ostrvu koje se nalazi u severnom Egeju. Zaljubili smo se u široke pejzaže prošarane požnjevenim prostranstvima pšenice, posutim stadima ovaca, koza i krdima krava, sa pokojim magarcem ili konjem koji se sunčaju na vrelom mediteranskom Suncu.
Slano jezero Aliki, u zimsko doba posećeno ružičastim flamingosima; jedina pustinja u Evropi; vulkanske stene na Faraklo rtu koje svojim oblikom podsećaju na trolove kućice ili pak na baklave, brižljivo poređane u pleh; prvo urbano naselje iz praistorije- Poliohno; dugačke peščane plaže sa ugroženom vrstom cveta koji se može pronaći samo po ostrvu, Pancratium Maritimum; Svetilište Kaviria; amfiteatar Ifestija; jedinstvena sorta grožđa Alexandria Muskat i specijaliteti poput zečetine i lokalne paste zvane Flomari; izvrstan koziji sir; raj za kite- surf ljubitelje u zalivu Keros; sela koja deluju kao da u njima niko ne živi, a toliko živopisna; poluostrvo Fakos, stanište divljine i prašnjavih izrovarenih puteva koji vode do skrivenih plaža, gde samo oni sa nedostatkom komfora u venama mogu da stignu… Limnos.
Dok smo prošle godine istraživali mapu ostrva i tragali za lokacijom gde bismo proveli svoj pionirski mesec kampovanja u potpunoj divljini, opredelili smo se za jedinu plažu na ostrvu sa dovoljno prirodnog hlada. Ispostavilo se da je TA plaža jedna od najlepših na ostrvu, u svakom smislu. Potpuno je izolovana od bilo kakve civilizacije, na samom severo- zapadu ostrva. Najduži dan, najlepši zalasci Sunca, najmaračnija noć i najsvetliji Mlečni put ili Mesec. Struju nemamo, vodom se snabdevamo samo za piće. Umivanje, kupanje, pranje sudova, sve se to završava sa ekološkim sredstvima i slanom vodom. Jednom rečju, izazov.
Kampujući na plaži stekli smo inspiraciju i povod da se oslobodimo stega svakondevice i razmišljamo, a što je najvažnije, delujemo. Ove godine, na našu veliku žalost, uspevamo da je posetimo samo na dve nedelje. Ali, da se ne žalimo, i to je nešto.
Došli smo, postavili kamp i kao i prošle godine, svaki dan, posle jutarnjeg kupanja, krećemo u šetnju duž obale. Iako bi nam najviše od svega prijalo da hodamo po plitkoj vodi i uživamo u dodiru vlažnog peska između prstiju, to nije moguće. Ne osećamo se dobro samo zbog jedne stvari, a to je plastika.
Na plaži su dva bara. Veliki deo ponude je podređen jednokratnoj plastici. Nismo primetili da neko mnogo haje zbog posledica zagađenja. Međutim, u razgovoru sa vlasnicima, ustanovili smo da oni nemaju alternativu, jer sve što je ekološki prihvatljivije, na samom ostrvu je nedostupno, ujedno i znatno skuplje, kada se doprema sa kopna. Ako krenemo od napajanja strujom, koja nije dovedena do većine plaža na ostrvu i kojom se snabdevaju uz pomoć agregata na naftu (solarni paneli su jako skupi, a zakup plaže se obnavlja na svake tri godine putem tendera); preko vode koja takođe nije dovedena do većine plaža i kojom se snabdevaju uz pomoć kanistera koji dovoze na kamionetu i u plastičnim balonima, pa do odnošenja smeća koje sami zbrinjavaju i pri tom ga ne selektuju za reciklažu ( to se radi na deponiji u centru za reciklažu), dolazimo do zaključka da ne bi trebalo da krivimo samo vlasnike lokala, već i sam sistem, koji kako u Srbiji, evidentno, ne funkcioniše ni u Grčkoj (evo, ne znamo šta je gore).
A šta ćemo sa odgovornošću krajnjeg korisnika? Sa divljim deponijama koje niču kao pečurke ( da, da i u Grčkoj, i to mnogo), sa bezbroj opušaka od cigareta, slamčica, čepova od plastičnih flaša, vlažnim maramicama i raznoraznim plastičnim krhotinama koje ostaju duboko zakopane u pesak? Pa onda onaj nezaobilazni segment koji je dosta kritikovan, ali nema ko da se pozabavi sa njim, ribarenje? Kanapi, mreže, plovci, udice i sve ostalo što ide uz izlovljavanje ribe. Glava da te zaboli. Pokušali smo čak da motivišemo vlasnike plažnih barova da napravimo akciju čišćenja plaže, na dva mesta, na dve različite strane ostrva. Nisu bili raspoloženi da o tome pričaju. To nam je bio signal da nikoga nije briga za arčenje prirodnog dobra koje pripada svima i za šta ćemo, vrlo uskoro, plaćati danak.
Ono što mi kao porodica radimo je čišćenje. I tako, svaki dan u našim šetnjama po plaži ili u nekom obilasku, pokupimo onoliko koliko nam stane u kesu koju smo poneli ili pronašli. Najviše vremena oduzima skupljanje malih plastičnih delova raspadnutih vremenom. Komadi plastike koji isplivavaju iz peska sa jačim Meltemijem ( istočni vetar koji duva na Limnosu i po kome je i poznat ljubiteljima kite- surfa). Sva ta plastika nikada neće nestati. Razgradiće se na mikro plastiku i posejati po vodi i kopnu, ali nikada neće nestati. Koliko nas je svesno toga? Primetili smo i to da postajemo sve nervozniji zbog onoga što ostaje ovde, neočišćeno i zaboravljeno.
No, šta da se radi… Život neminovno ide dalje, sa plastikom ili bez nje. Mi sigurno ne možemo da rešimo to pitanje ni za 100 godina. Ali ono što možemo je da imamo pozitivan stav. Zato smo pokrenuli još jednu inicijativu u nizu koja bi trebalo da podigne svest o očuvanju prirodnog staništa svih živih bića. Naime, pre odlaska na odmor, poslali smo dopis Sekretarijatu za zaštitu životne sredine grada Beograda sa namerom da nam pomognu da na jesen organizujemo akciju čišćenja i pošumljavanja jednog dela Umke. Odgovor smo dobili od JP Srbijašume gde su nam sa izuzetnim zadovoljstvom saopštili kako će nam rado pomoći da tu nameru sprovedemo u delo.
Tako će nekolicina građana učiniti da ova Planeta u još jednom bljesku, postane bolje mesto za život.