Šta mislite, zašto se Planeta okreće?

I kada ste se VI poslednji put zavrteli oko svoje ose, onako, kao kad ste bili dete?

A osećaj nakon uspešnog okreta, a? Vidim osmeh!

Probajte da se vrtite češće, u društvu, sa klincima, inspirišite komšinicu da napravi piruetu.

Svako od nas ima moć izbora, koliko god mislio da nema. Uvek ima izbora.

Mnogo vam je?

Vi piruetu, pa smanjite.

Malo vam je?

Razmislite pre nego posegnete za novčanikom.

Zapitajte sebe, zašto mi je to stvarno potrebno?

Imate izbor? Onda ne morate da kupite. Opa, opet pirueta.

A ako ste ipak od onih umornih, ili taman posla, mračnih tipova koji na pitanje: ” Zašto ne probaš da promeniš, pa to je na prvom mestu za tvoje dobro ?” odgovara:

“ Ne želim to da radim.’’

“ Nije me briga.”

“ Ne mogu ja tu ništa da promenim.”

Onda šteta, jer ste upravo VI najpotrebniji kako bi do promene došlo.

Studija iz 2012 godine koja predstavlja analizu ranjivosti Srbije na klimatske promene i pre svega je fokusirana na adaptacije, odnosno na mogućnost razvoja sistema adaptacija na klimatske promene, kaže da Srbija još uvek nema strategiju koja se upravo odnosi na razvoj sistema adaptacije na klimatske promene. Mnoge zemlje u svetu već uveliko rade na implementaciji ovih važnih delatnosti na problem, dok je nama samo potvrđeno, naučnim, socijalnim i ekonomskim istraživanjima, da smo na ivici provalije.

Prema regionalnim klimatskim modelima, nama se smeši rast prosečne godišnje temperature, do kraja ovog veka, od 2.4 do 2.8 ℃, i to prema optimističnom scenariju.

Da li ste sigurni da želite da znate pesimistični scenario? Piše vam jedan optimista sa iskustvom. Pa ko voli neka čita…

Sad se vi pitate, a zašto nam je uopšte potrebna strategija za adaptaciju na klimatske promene, zašto se ne radi na rešenju?

A ja vas pitam, zašto ne napravite piruetu i pronađete se opet u istoj tački odakle ste i krenuli da se vrtite?

Propustili smo rešenje kada nam je bilo ukazano na njega.

Osnovni dokument, na osnovu koga se sprovode i koordinišu globalni napori na smanjenju emisija ugljen-dioksida jeste Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, koja je donesena davne 1992 godine u Rio de Žaneiru. Iako neobavezujući akt, ona predviđa protokole, od kojih je prvi potpisan u Kjotu 1997 godine, a koji je stupio na snagu 2005 godine.

Dok su se konvencije, protokoli, studije i projekti ređali, kao što se i dalje ređaju, na planu rešavanja problema klimatskih promena se slabo šta promenilo, pogotovo u Srbiji. Ako vam kažem da od 1992 godine do danas ima tačno 28 godina, shvatićete koliko smo “uradili”.

Zato se zove adaptacija, a ne rešenje, i zato je neophodno praviti piruete kako bi razvezali sive ćelije na što širi spektar.

Generacijama gubimo ono što nam je krucijalno da bismo opstali, a to je svest.

Ne činite drugima ono što ne biste voleli da čine vama. Većina bi mogla da prođe ovaj ispit, hipotetički gledano.

Ovo zvuči kao floskula, ali nije: Mi moramo kao nikada do sada da se borimo, ne da menjamo svet, već da menjamo svest.

Jednostavno je, tu je početak svega.

• Svojim ličnim zalaganjem na mikro nivou,
• Povezivanjem i učestvovanjem u akcijama i inicijativama koje za cilj imaju opšte dobro,
• Odabirom kvalitetnog i korisnog sadržaja na mrežama koji bi delili,
• Koračanjem ka tome da bude više aktivnih no pasivnih,
• Odgovornim ponašanjem prema sebi i drugima,
• Jačanjem pozitivnog pritiska da se stvari menjaju i sistemski

Bio bi to SPOKOJ, jer, učinili smo sve što je u našoj moći, i malo više od toga.

Zar ne bi bilo sjajno kada bi mnogi shvatili da je došlo vreme da učinimo jedan ‘’ band a curve’’ i pokušamo ponovo da zavrtimo Planetu, da i ona konačno okreće piruete?