Mi smo porodica koja hoda po Zemlji.

Naša misija je da menjamo na bolje, stavove, navike, dela.
Misija Hodanja po Zemlji je projekat koji nema kraj.

Šta je porodica danas u Srbiji?
Deluje kao da imati porodicu znači podnositi najjači pritisak današnjice, kao i sukobljavati se svakodnevno sa strahom i neizvesnošću onoga što dolazi, jer tu su generacije koje bi tek trebalo da odrastu i preuzmu celo breme današnjice u budućnosti na svoja pleća.

Pitamo se svakodnevno: ‘’ Šta nas sve čeka?’’

Shvatamo da su stigle godine koje prati neizvesnost.

Neizvesnost se odnosi na sve što jedna porodica može da očekuje u svojoj budućnosti.

Nekada je neizvesnost uključivala samo interne scenarije koji podrazumevaju da li će se vaše dete dobro uklopiti u društvo i da li će steći obrazovanje kako bi moglo da obezbedi egzistenciju za svoje potomke.

Znalo se, učiš vredno, posle toga ti je zagarantovan posao i stabilnost. Poverenje u sistem i porodicu kao primarnu bazu nije se ni uzimalo u obzir kao moguća nestabilnost koja remeti svakodnevicu.

Danas pojam (ne)izvesnosti poprima sasvim drugačiji oblik.

To je neizvesnost u opstanak nas kao vrste, a pod tim se podvlači crta na ono što znači porodica.

Malo nas je u ovo vreme svesno toga, a mi koji jesmo, ciljano preduzimamo korake kako bismo određene loše navike i ustanovljene paterne ponašanja, koji su se uvukli kao trulež u godinama rata i beznađa, podigli na viši nivo.

Počećemo od najjednostavnije stvari na koju svi imamo pravo kao ljudska rasa, a to je sloboda.

Kada smatramo da smo slobodni, opušteni smo i radimo stvari u skladu sa načelima uz koje smo rasli. Ima nas srećnika koji su vaspitavani u duhu svesnosti, mada ima dosta onih koji to nisu mogli sebi da priušte, naravno, ne svojom zaslugom.

Najteže u svemu je LIMBO efekat.

Nisi učinio ništa loše, a osećaš se kažnjenim jer se vrtiš u krug beskonačno pokušavajući da pronađeš mir, a mira nigde nema.

Da ne bismo mnogo ulazili u filozofiju, jer to nam nije cilj, odredićemo se prema onome za šta mislimo da je pozitivan efekat na svako ljudsko biće.

Mi smo započeli sa reciklažom i smanjenjem otpada. Uzimali smo kese iz JKP- a i reciklirali, godinama. Sve dok jednog dana nismo, sasvim slučajno, ugledali kamion koji sve kese trpa u istu smešu i odovozi ga na deponiju. Kako to znamo?

Kod nas u Srbiji, u to vreme, nije bilo reciklažnih centara i sortirnica iz primaarne selekcije gde se otpad odvajao i slao na dalji tretman. A slabo ih ima i danas. Odustajemo od JKP- ovih kesa.

Odustajemo na momenat i od reciklaže, i pokušavamo da smanjimo upotrebu jednokratne plastike, nesvesni da imamo čoveka u našem naselju koji već 40 godina sakuplja sekundarne sirovine i od njihove prodaje egzistira on, i cela njegova porodica.

Kompostiranje organskog otpada, smanjenje istog i reciklaža, to sve dolazi samo po sebi, spontano i intuitivno, sa znanjem koje se gradi. To se jednostavno, oseti, jer iako smo sami, deo smo nekakve zajednice.

Ne odustajemo, nećemo ići linijom manjeg otpora.
Želimo da damo primer ljudima koji nas okružuju kako je moguće promeniti navike, potrebno je samo malo volje i ništa više od toga.